Ne plašite se Igora Vuka Torbice!!!

Piše: Željka Bašić-Savić

Pokojnik, Igor Vuk Torbica, Teatar Bojan Stupica, JDP, Beograd

Pokojnik, Igor Vuk Torbica, Teatar Bojan Stupica, JDP, Beograd

Da li se u Beogradu isključivo nezavisne organizacije i produkcije bave gorućim aktuelnim temama? Da li u Beogradu predstave prečesto ostaju na nivou spoljnih efekata? Da li srpski reditelji aktuelne teme obrađuju isključivo iz svog umetničkog doživljaja ili puštaju da ih privuče zamamna popularnost bulevarskog pozorišta? Da li se ja varam ili u Beogradu nikako da se dogodi smena generacija među rediteljima?

 Pre neku noć izašla sam iz pozorišta u Kelnu, očarana predstavom „Idiot“ u režiji Karin Henkel. Onako ushićenoj, pala mi je na pamet moja prijateljica kojoj, kad dođem u Beograd, pričam upravo o takvom pozorištu. I na njena jednostavna pitanja: „Pa šta oni to rade“, nikad ne umem da odgovorim tako da njoj bude jasno, a ja da budem zadovoljna opisom onoga što se na nemačkim scenama može videti vrlo često. I zaista, da li se može lako odgovoriti na pitanje koja je razlika između nemačkog i srpskog pozorišta? Kada sam pokušavala da posredujem da neko od srpskih reditelja dođe da režira u Nemačkoj, dobijala sam odgovor da su predstave u Srbiji suviše konvencionalne. Neću se sad sakriti iza onog ugodnog novinarskog trika zvanog „rekli su“, nego ću da kažem jasno i glasno: Jeste konvencionalno!

Karin Bajer, foto Simone Schofer

Karin Bajer, foto Simone Schofer

U Srbiji se u pozorištu još uvek pričaju priče, a u Nemačkoj režija daje svoje viđenje i viziju. Nemačko pozorište je uzbudljivo, intrigantno, moderno i aktuelno. Pre svega je to rediteljsko pozorište. Oni godinama unazad diktiraju pravac kojim se kreće pozorišna umetnost. Pozorišta su regionalno organizovana. Prelaz malih bogova, upravnika iz jednog tabora u drugi, u javnosti gotovo da ima važnost fudbalskog transfera. Neophodnost uspeha se podrazumeva i naravno, uzrokuje, veliki pritisak na teatre. A da bi se postigao uspeh, neophodno je privući publiku, koja se pak privlači istim tim aktuelnim, intrigantnim ili čak skandaloznim i diskutabilnim temama i inscenacijama.

Šaušpilhaus Keln (Schauspiel Köln) foto: © Raimond Spekking

Šaušpilhaus Keln (Schauspiel Köln) foto: © Raimond Spekking

Pre šest godina upravnica pozorišta u Kelnu postala je rediteljka Karin Bajer, publici u Srbiji poznata (možda) po tome što je 2005. godine osvojila Sterijinu nagradu za komad „God Save America“ Biljane Srbljanović. Uspelo joj je da vrati publiku u pozorište, da Šaušpilhaus iz Kelna dve godine zaredom bude proglašen za najbolju teatarsku kuću u Nemačkoj. Pozorišna scena je posipana tonama mulja kako bi se dočarao mrak i ništavilo Fukušime, na sceni su se mogle raspoznati asocijacije na aktuelno političko stanje, pa na gulage, na koncentracioni logor… Predstave sa spektakularnim scenografijama, najavljivanje su intrigantnim plakatima, pa su se tu prelazile mere i granice razne, što je znalo rezultirati zabranom plakata na kome se vidi nag muškarac sa kesom na glavi (Gvantanamo!).

Ali, ali… Karin Bejer, uz to što ume da bocne medije i javnost, ume i da stvara dobro pozorište tako da se ne može reći da se služi samo „specijalnim efektima“, kako bi privukla publiku i ostvarila famozni i neophodni uspeh. Ona, za razliku od nekih velikih pozorišta koja pažnju javnosti skreću odsečenim glavama Muhameda, Bude i Isusa iza kojih ne stoji dobra inscenacija, uspeva da prikaže viziju i umetničko opravdanje onoga što postavlja na scenu. Uspešna rediteljka i, gotovo bi se moglo reći još uspešnija upravnica, kaže da je u pozorištu najvažnija struktura, te da je neophodno imati stav i biti uključen u aktuelna društvena zbivanja. Predstava mora da korespondira sa gledaocima na emocionalnom i intelektualnom planu. Karin Bajer krajem sezone iz Kelna prelazi u najveće nemačko pozorište u Hamburgu.

Idiot, Schauspiel, Koln

Idiot, Šaušpilhaus, Keln

Zašto toliko pišem o Karin Bajer? Zato što ona pravi to dobro pozorište koje se toliko razlikuje od onog u Srbiji. To pozorište je buntovno i do te mere promišljeno i aktuelno, da se čini da su „Idiot“, „Kralj Lir“, „Faust“ i „Trojanke“ napisani juče. Kad je kritikuju, energična upravnica kaže da pozorište mora da zauzme stav, da bude glasno i da gledaocima prikazuje uzbudljive i estetski privlačne predstave. U nemačkom pozorištu svi računaju sa teškom kritikom (onom koja se čuje sa scene i onom koja je toj istoj sceni upućena). Sve im to ide u rok službe ili u platni obračun. Nema smrtno uvređenih zato što se nekome ne sviđa njihova premijera. Pozorište malo više smatraju poslom, a malo manje privilegijom. Retko koji glumac sebe naziva umetnikom jer to treba zaslužiti! Što bi rekao stari dobri Stanislavski, treba voleti pozorište u sebi, a ne sebe u pozorištu. Glumci u nemačkom pozorištu (i ne samo glumci, naravno) mnogo više se bave suštinom svog POSLA od onih u Srbiji.

Trojanke, foto: Šaušpilhaus, Keln (Schauspielhaus, Koln)

Trojanke, foto: Šaušpilhaus, Keln (Schauspielhaus, Koln)

Još nešto, upravnici i reditelji u ovdašnjem pozorištu su mahom mladi, i tim mladim „izvođačima pozorišnih radova“ uspelo je da staro, patetično, konvencionalno, hermetički zatvoreno, estetsko događanje pretvore u umetnička događanja koja daju glasan komentar na ono što se oko njih događa. Reditelji u nemačkom pozorištu smatraju da je scena idealno mesto za razmenu mišljenja.

Elem, na mesto intedanta Šaušpilhausa u Kelnu, umesto Karin Bajer, iz Beča (odakle je došla i Karin Bajer) dolazi Štefan Bahman. Kad su ga pitali da li svi dobri reditelji dolaze iz Beča, zato što se tamo mnogo novca daje za pozorište, čovek je odgovorio: DA! Da li je to jedna od razlika između pozorišta u Nemačkoj i Srbiji? DA.

Pokojnik, Igor Vuk Torbica, Teatar Bojan Stupica, JDP

Pokojnik, JDP, Igor Vuk Torbica

Da, ali! Da li se u Beogradu isključivo nezavisne organizacije i produkcije bave gorućim aktuelnim temama? Da li u Beogradu predstave prečesto ostaju na nivou spoljnih efekata? Da li srpski reditelji aktuelne teme obrađuju isključivo iz svog umetničkog doživljaja ili puštaju da ih privuče zamamna popularnost bulevarskog pozorišta? Da li se ja varam, ili u Beogradu nikako da se dogodi smena generacija među rediteljima?

Evo, „Pokojnik“, ispitna predstava studenta FDU Igora Vuka Torbice koja se igra na sceni „Bojan Stupica“, na tragu je evropskog pozorišta. I nije on jedini mladi čovek koji se u Srbiji bavi aktuelnim društveno-političkim temama na način na koji se to radi u Evropi. Zašto ti mladi ljudi ne dobijaju da rade u velikim beogradskim pozorištima? Zašto oni napokon ne određuju pravac kojim ide pozorište u Srbiji? Vreme je!

Schauspielhaus, Koln

JDP, Beograd

Željka Bašić-Savić, Keln

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

4 Responses to Ne plašite se Igora Vuka Torbice!!!

  1. Torbica i može isključivo da dobije pohvale od otuđene izopačene nepotizmom ustoličene grupe kritičara.
    Njegovo razmišljanje je svodivo na nivo proizvođenja zgražavanja i flertovanja sa uverenjima kritičara i drugih režisera.

    Nema tu trunke talenta. Samo jeftini trikovi i pretenciozna priča da podvali misao tamo gde je nema.

    Zaobilazite ga ako ne želite da povratite poslednji obrok.
    Dečko provodi sate sveki dan smišljajući razloge za apatiju i gnušanje.
    Duboko, duboko iščašen čovek, da se pristojno izrazim.

  2. To da se dečko forsira je tačno, ali je apsolutno netačno da se preteruje, jer je zaista retko talentovan! “Premijerna” publika najčešće je najmanje iskrena i otvorena. 🙂

  3. Odlican tekst. Uzivala sam.

  4. Preterujete sa forsiranjem ovog momka. Ja uvek od publike na premijerama čujem suprotno.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *