Sedamdesete: Hipi era i YU-rok

Mir

Mir, via Stockfresh

 Piše: Tanja Petrović Miljković

Sedamdesete godine su Beogradu donele više materijalnog blagostanja,  veću sigurnost za sve njene građane (Beograd, odnosno Jugoslavija se smatrala najbezbednijom zemljom na svetu), redove, ali samo ispred bioskopa, veliku glad za novim svetskim trendovima i želju da se novi trendovi,  pre svega u muzici i modi, dovedu u Beograd.  Jugonostalgičari, sećajući se baš ovog perioda, tvrde da je Jugoslavija bila najbolja zemlja na svetu, a njeni žitelji najspokojniji. Beograd je polako postajao univerziteski grad, a studenti kojih je bilo iz svih krajeva Jugoslavije doneli su u prestonicu neku novu energiju, koja je nekima odgovarala, a nekima ne. Polako su počele podele, najpre u muzici, potom u životnom stilu, a najozbiljnija podela bila je između onih koji su bili lojalni režimu i onih koji su ga prezirali. Bezbrižne šezdesete su prošle, sedamdesete su donele više radikalizma i svemu, pa i u muzici i modi. 

Vodite ljubav, a ne rat!

Vodite ljubav ne rat

Vodite ljubav ne rat

Hipi pokret nastao u Americi preneo se na Evropu, deca cveća, kako su sebe zvali pripadnici pokreta, doneli su nove trendove. Zagovarali su slobodu u ljubavi, vraćanje prirodi, prezirali su bogate, okupljeni idejom da zavlada mir u svetu sa krilaticom: „Vodite ljubav, a ne rat!“ bili su inspiracija za veliki broj mladih u svetu, ali i umetnika. Film Miloša Formana Kosa gledalo je pola sveta, a u Evropi i kod nas pravljene su pozorišne predstave. Silovit uticaj koji je dolazio iz Amerike preko hipi pokreta, kao epidemija se širio svetom, i što ga se establišment više zgražavao, on je bio popularniji, jer je baš iz imućnih porodica regitrovao svoje članove. Tako je bilo i u Beogradu, bilo je najviše dece viđenih i uticajnih fukcionera. Hipi uticaj odrazio se i na modu, pa je legedndarna mini-suknja Meri Kvant, zamenjena midi i maksi suknjom, široke, šarene tunike bile su hit, a velike kragne na košuljama i pantalone sa širokim nogavicama, zvoncare, nosili su svi koji su hteli trendi izgled. Ono što je započeto krajem šezdesetih, u sedamdesetim je eskaliralo, u svemu pa i modi i muzici.

U prvom rokenrol časopisu Džuboksu (1966. godine) svi koji su išta značili u muzičkom svetu tadašnje Jugoslavije bili su njegovi autori. Tu su se našla imena kao što su Petar Janjatović, Petar Luković, Nebojša Pajkić, Aleksandar Žikić, Dražen Vrdoljak i drugi, tako se stvarala jedna urbana muzička elita, koja je imala zadatak da informiše, edukuje, promoviše nove bendove, ali i da žestoko kritikuje. Kada je voditelj 1970. sa BBC-ja objavio: „Raspali su se Bitlsi, ali pojavio se novi zvuk, a to su Led Cepelin!“, na globalnoj muzičkoj mapi došlo je do drastičnih promena, zvuk je postao čvršći, bendovi su postajali agresivniji i drčniji u svakom smislu, kose su postajale duže. Neko od univerziteskih profesora je zavapio: „ Možda je na Zapadu avangardno nositi dugu kosu i biti prljav, kod nas je i dalje avangardno biti uredan i čist“, ali to je bio tek još jedan jalov vapaj u opštoj hipi histeriji.

YU rok scena

Bijelo dugme

Bijelo dugme

Šezdesetih se većina sećala tek gladajući (sada već kultnu seriju) „Grlom u jagode“ Srđana Karanovića, koja se prikazivla te 1976. godine. Tadašnji Beograd živeo je spokojno, srećno i pomalo šizoidno, rascepljen između odanosti socijalizmu, sa svom njegovom religijom i ikonografijom, ali i velike ljubavi prema Zapadu u vidu rok muzike, hipi pokreta, farmerki iz Trsta, švercovanih pojačala, i suvenira u vidu venecijanskih gondola (koje je verovatno svaka druga porodica morala da ima). Za one sa Istoka bili smo Zapad, za one sa Zapada- Istok. U toj rascepljenosti i traženju identieta, nastajali su i bendovi: „Teška industrija“, „Atomsko sklonište,“ „Buldožder,“ „Smak“, JU grupa“ , tako je 1975. godine stvorena jugoslovenska rok scena i izdavačka kuća „Jugoton“. Miljenik Jugotona bila je grupa „Bijelo dugme“ a vođa grupe, Goran Bregović, mnogima iz muzičkih elita Beograda, Zagreba i Ljubljane nije bio po ukusu, njegov rok nazvali su pastirskim i smatrali su ga muzički nepismenim. Događaj iz avgusta 1977. godine ućutkao je njegove kritičare neko vreme. Naime, tog 28. avgusta na Košutnjaku kod Hajdučke česme na koncertu grupe okupilo se oko 100.000 ljudi. Taj događaj bio je svojevrsna oda pomirenju učesnika radnih akcija i buntovne omladine inspirisane hipi pokretom.

Sedamdesete su, ne samo kod nas, nego i u svetu donele veće materijalno bogastvo ali i veću pohlepu, bogaćene bendova, veće licimerje zagovornika liberalizma u svim segmentima, tako je forma postala važnija od suštine, a samim tim su se i uvećavle ljudske zablude. Rok kultura je počela da gubi oštrinu i prvobinu nameru da probudi uspavani svet, nazirao se novi bunt. Krajem sedamdesetih u predrađu Londona neki novi klinci nezadovoljni stanjem u društvu i muzici, napravili su novi muzički pravac pank. Njegova snaga i uticaj eskaliraće u osamdesetim.

nastaviće se…

Tanja Petrović Miljković

Čitajte još<< Šezdesete: Ljubav i moda u BeograduOsamdesete: Od panka do pinka >>

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

One Response to Sedamdesete: Hipi era i YU-rok

  1. “Beograd, odnosno Jugoslavija se smatrala najbezbednijom zemljom na svetu” – Dokle će te pisati ove legende molim vas? Najbezbedniji grad u svetu u to vreme a i danas je bio i ostao PjongJang. U tom gradu se ništa ne dešava a da se za to ne zna. Pitajte slobodno starije ljude koji su putovali po svetu, bilo ih je malo i u vreme crvenih pasoša jer se nije imalo para, ma šta god vam pričali kojekakvi umetnici koji su putovali po svetu sa državnim parama.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *