U traženju prve rečenice, ili Uvod u Crnjanskog (1)

 Piše: prof. dr Milivoj Nenin

Milos Crnjanski

Miloš Crnjanski u uniformi

Miloš Crnjanski kao ličnost, nije to nikakvo otkriće, smetao je sopstvenom delu. Zapravo, čas njegove smrti označava početak njegovog uspona, pokazao je to Milo Lompar u uvodu Knjige o Crnjanskom.[1]

Opisao je Lompar trenutak kada je Crnjanski – na stogodišnjicu svoga rođenja – zauzeo mesto najistaknutijeg srpskog pisca. (Ispričao nam je Lompar priču o jednoj nestaloj polurečenici – koja je iščezla na putu od govora u Politici do objavljivanja u Letopisu Matice srpske.) Crnjanski kao osvajač, koji ima svest o sopstvenoj vrednosti (samosvest da je najveći!), stiže na vrh. (Lompar će pomenuti počasno mesto.) Naravno, taj uspon ka vrhu bi podrazumevao praćenje recepcije njegovog dela od prvih kritičkih tekstova sa izrazito negativnim sudom do zbornika koji su bili posvećeni njegovom delu.[2]

Ali, ovde najpre tražimo uvodnu rečenicu o piscu koji se dosledno, čitavog života, borio protiv literature – literaturom. (Paradoks koji je toliko očigledan da se i ne vidi.) Svetlana Velmar Janković će to videti kao „autentičan dodir sa postojanjem”, kao „nekakav skok u trajanje”.[3]

Da li tu uvodnu rečenicu potražiti kod onih koji su ga i prihvatili, ali i živog sahranili? Delimično ću parafrazirati Marka Ristića tako što ću ono što je pisao o Seobama 1929. godine,[4] ostaviti ispred čitavog dela Miloša Crnjanskog. Dakle, nesumnjiva, apsolutna i tajanstvena prisutnost poezije izbija iz celokupnog dela Crnjanskog. I tu bi se sada priča o poeziji u delu Crnjanskog granala na dve strane: na shvatanje poezije, iz ugla Marka Ristića, kao jedinog stvarnog govora čoveka (a poeziju je nalazio i u prozi, i u svakodnevnom životu, izvan pesništva) i na ono kako je Crnjanski razlikovao poeziju od proze. (Da tekst ne bi bio proza mora da ima, kaže Crnjanski, „ma kao paučinu tanku, mrežu veza i ekstaze”.)[5] A upravo veze (sumatraizam kao osećanje sveopšte povezanosti) i ekstaza obeležavaju delo Crnjanskog.

No, nije to rečenica kojom može da počne priča o najistaknutijem srpskom piscu – ne samo XX veka.

Opisala je Ivanka Udovički[6] susret Miloša Crnjanskog sa romanom Novembar Gistava Flobera; zapravo citirala je Crnjanskog: „Nikada se u XIX veku nije ovako osetilo da je gola duša ono što je najdragocenije u književnosti”.[7] Tu rečenicu kojoj prethodi opis teških pešačenja, tamnovanja, poniženja, gladi, dugih strašnih kiša i blata, najpre blata,[8] zabeležio je Crnjanski posle Prvog svetskog rata, 1920. godine. Isto to, ali na drugoj strani sveta zabeležio je Svetislav Stefanović, onaj koji je među prvima najdublje i razumeo i osećao Crnjanskog. Govoreći o nastanku svoje knjige Pogledi i pokušaji Stefanović je zabeležio: „Mnoge od ovih misli i sugestija postale su u doba najtežih bolova tela i duše. Neke od najvažnijih postale su, neposredno, u doba kada se, u danu, telo davilo u blatu, a u veče se duša širila do nebesa i osluškivala nemu harmoniju beskrajnosti; u dane kada su izgubljeni bili i zemlja i kuća i sve što se imalo, i kada se, kao jedino blago, pronašla samo sopstvena usamljena duša…[9](Progovorio je Stefanović i o generaciji koja je krenula u rat u ime nacije – a otkrila je čoveka!)

milos crnjanski mlad 3To je ono „blago” koje je Crnjanski tražio u literaturi ili, preciznije – literaturom. Da li je to ona nit paučine koja se penje u nebo, a koju je naslutila Gorana Raičević dok je pisala o esejima Miloša Crnjanskog.[10]

Tačno je da je rat ubrzao neka sazrevanja, neka pak usporio… Tačno je da je rat oblikovao Crnjanskog kao pisca. Ali, u isto vreme pišem i potirem ono što sam napisao: ne može se sve ratom tumačiti. Isti taj rat na drugoj strani stiže i Andrića…[11] Progovorio je o tome Mihajlo Pantić više uzgred, u zagradi, ali precizno. „Izraziti se značilo je isto što i očistiti se od istorije, doživeti duhovnu katarzu”.[12] I dok kod Andrića posle Prvog svetskog rata dela postaju žanrovski stabilna, kod Crnjanskog kao da je rat sve zaljuljao – kao da imamo pisanje na ivici žanra…

Teško je doći do onog što je specifično njegovo. Otvaram nasumice putopise iz Italije i tražim sve one boje koje samo na jednoj stranici pominje Crnjanski.[13] Umbrijski mrko, sivo i pepeljasto, plavo, belo, ljubičasto i mrko kao bronza, žuto, ljubičastoružičasto, crvena i višnjeva boja, karmin – i da ne nabrajam više (a nisam ispratio ni čitavu stranicu) – uz insistiranje Crnjanskog na mutnosti boja. Ali, šta daje ta mešavina boja? Daje izmaglicu, sfumato, ono što zapravo drži sliku.

Pišući o romanu Seobe Velimir Živojinović Massuka uočava: „Nema ovaj roman nigde oštar potez u crtanju, nigde tanku liniju u potezu, nigde bistru oštrinu kontura”.[14] Dakle, slike koje gledamo kao da gledamo u polutami, ili još preciznije, sfumato Crnjanskog kao da ne miruje – kao da se ponekad nalazi ispred slike.

Crnjanski slika širokim potezima, mutnim, razlivenim bojama, jer on traži atmosferu. (Atmosfera je glavni junak u Seobama, na primer.) Jeste Crnjanski prvi uveo vazduh u srpsku književnost i tu melanholičnu prozračnost,[15] no, negde je vazduh kod njega i težak (vidim da sam na jednom mestu pribeležio: debeli vazduh).

Ali, ne samo što imamo mutne slike, već imamo i nešto što je lelujanje te slike. Napisaće Ana Gvozdenović lep tekst o pokretnim pesničkim slikama u putopisima Miloša Crnjanskog.[16] No, te pokretne slike, da zaoštrimo, nisu pokretne samo napred-nazad, levo-desno, već imamo nešto što je vrtoglavica. Sve je zaljuljano, ukršteno, isprepleteno – opija. Niko od srpskih pisaca nije toliko sugestivan – potrebno je samo prepustiti mu se. Naravno, pokazala je to Ana Gvozdenović, teško je pisati o Crnjanskom a zadržati se samo na jednom žanru, konkretno na putopisima. I sada se ponovo vraćamo na tu žanrovsku nestabilnost o kojoj je ubedljivo pisao Mihajlo Pantić.[17]

Prirodno je da govorimo o nestabilnosti žanra kod pisca koji je pokidao (gotovo pred našim očima) uzročno-posledični niz.[18] Ali, posle analiza Mihajla Pantića nameće se i pitanje i iz kog (ili od kog) dela tumačiti Crnjanskog. Gde je centar radijacije? (Jer, ako neko u srpskoj književnosti zrači, onda je to Crnjanski.) Mihajlo Pantić centar zračenja vidi u Komentarima  uz Liriku Itake. Na trenutak mi se učini da bi to mogla biti Lirika Itake – tu je sav Crnjanski. (Onaj između okamenjenog i bestežinskog stanja.)

Međutim, odmah posle toga mi se učini da je centar zračenja u Dnevniku o Čarnojeviću. Možda je ipak najpreciznije reći da je svako pojedinačno delo (izuzimam, prirodno, prve literarne pokušaje za koje ne možemo biti sigurni koliko su u potpunosti njegovi)[19] „radioaktivno”, i čini jezgro, da tako, pomalo nespretno kažemo, te radioaktivnosti.



[1]    Knjiga o Crnjanskom, priredio Milo Lompar, Beograd, 2005. godine, str. VII–XIV. 

[2]  Naravno, uz zbornike koji su bili posvećeni Crnjanskom (1972. i 1996), ne sme se zaboraviti ni nulti broj časopisa Itaka (Beograd, 1993, uredio Gojko Tešić) većim delom posvećen Crnjanskom. Isto tako ne sme se zaboraviti ni temat objavljen u beogradskom Delu 1983, a temati objavljeni u dnevnim novinama gotovo se ne mogu ni popisati. Kao kruna tog povišenog interesovanja za Crnjanskog je i antologijski izbor tekstova o njemu, od kojeg smo i počeli ovu priču. Dovoljno je videti prethodnu belešku. 

[3]  Svetlana Velmar Janković, „Pesnik trenutka koji nestaje”, predgovor Sabranim pesmama Miloša Crnjanskog, Beograd, 1978. godine, str. V–XXXV. Citat je sa VI strane. 

[4]   Marko Ristić, Seobe, Politika, Beograd, 15. april 1929, godina HHVII, br. 7528, str. 8. 

[5]    Miloš Crnjanski, „Otkrovenje Rastka Petrovića”, Srpski književni glasnik, Beograd, 1923, n. s. VIII, 5.

[6]  Ivanka Udovički, „Eseji Miloša Crnjanskog” u zborniku Književno delo Miloša Crnjanskog, uredili Predrag Palavestra i Svetlana Radulović, Beograd, 1972. godine, str. 313–340. 

[7]    Miloš Crnjanski, „Gistav Flober”, predgovor uz knjigu Novembar, Beograd, 1920. godine, str. 7–16. 

[8]    Blato kao simbol poniženja, mučenja, bede… obeležava čitav niz ratnih dela. 

[9]     Svetislav Stefanović, Pogledi i pokušaji, Beograd, 1919. godine, str. 6. 

[10]   Videti u knjizi Gorane Raičević Eseji Miloša Crnjanskog, Novi Sad – Sremski Karlovci, 2005. godine. Eseji i kritike, najšire misao Miloša Crnjanskog o književnosti, u srpskoj književnosti kao da su u drugom planu. Međutim, subjektivnosti Crnjanskog (izvesnom samorazumevanju) moramo dodati i odgovornost nacionalnog radnika. Kao predstavnik gotovo treće generacije, na primer, nije propustio da napiše nekrolog i ukaže na ono što je književno vredno u delu Milana Savića, čoveka koji je još za života literarno sahranjen… Da i ne pominjemo ono što je Crnjanski pisao o Vasi Živkoviću i čitavom nizu zaboravljenih, a zanimljivih pisaca. A pisao je i o onima koji su tek dolazili: Ivi Andriću, Rastku Petroviću…

                Mada, da se vratimo na tu „nit paučine” koja vodi u nebo, zapravo na priču da poezija mora biti oduhovljena… Smisao i uteha se traže i nalaze, pokazala je to Gorana Raičević u već pomenutoj knjizi, „u jednom za čoveka nevidljivom tkanju povezanosti svega živog i neživog”. Videti poglavlje: „Stražilovski kompleks”, str. 107–142.

                Jednostavnije rečeno – ono što je Crnjanski pisao o literaturi, tesno je povezano, odnosno sraslo je, sa njegovim literarnim delom. (Ako takva rečenica uopšte može da se napiše.) 

[11]    Dragiša Vitošević u već pomenutom  Zborniku o Crnjanskom (videti belešku broj 6) u tekstu „Posleratna avangarda i Miloš Crnjanski” (str. 5–53), piše o ratu kao o prelomnom događaju u životu mladih ljudi „bez obzira sa koje zaraćene strane su se nalazili, i da li su bili u rovu ili pozadini, oni su se osetili naglo otrežnjeni i razočarani”. I dalje: „Vera u Evropu, razumnost, nauku i čoveka – bila je uzdrmana ili uništena”. 

[12]     Mihajlo Pantić, „…I druga proza Miloša Crnjanskog” u knjizi Modernistička pripovedanja, Beograd, 1999. godine. U Knjizi o Crnjanskom (videti belešku broj 1), taj tekst se nalazi na str. 191–224. 

[13]  Uzimam poslednje izdanje putopisa Ljubav u Toskani, Podgorica, 2008, (priredio Milo Lompar) i otvaram 200. stranicu.

[14]     Velimir Živojinović Massuka, „Seobe Miloša Crnjanskog”, Misao, Beograd, 1929, knj. XXIX, br.  7-8. 

[15]     O tome videti kod Novice Petkovića u knjizi Lirske epifanije Miloša Crnjanskog, Beograd, 1996. godine

16]     Ana Gvozdenović, „Pokretne pesničke slike u putopisima Miloša Crnjanskog”, Polja, jul-avgust 2009, god. LIV, broj 458, str. 112–124. 

[17]     Videti belešku broj 12. 

[18]     Pišući o Dnevniku o Čarnojeviću Dragoljub S. Ignjatović je istakao da Dnevnik nije ni novela, ni roman, ni poema, ni monodrama. „To je prosto, tekst, lirski tekst, tzv. moderne umetničke tehnologije, modernog postupka, i duhom i načinom. Odsustvo svake kompozicije jeste sama kompozicija; princip rasipanja utisaka, misli, slika, rasipanja građe jeste put do postizanja unutrašnje logike kazivanja. Ništa se tu, tako reći, ni sa čim ne podudara i ne povezuje, a celina ipak održava samu sebe. Uzročno-posledične veze su sasvim pokidane…” Videti u zborniku Književno delo Miloša Crnjanskog, Beograd, 1972. Uredili Predrag Palavestra i Svetlana Radulović, str. 75 – 94. 

[19]    U knjizi Mladi Crnjanski, (Beograd, 2004) Nedeljko Ješić je ubedljivo pokazao da je prva pesma Miloša Crnjanskog „Sudba”, koja je objavljena u somborskom Golubu, zapravo prevod jedne Ljermontovljeve pesme. Pri tom se ne zna koliko je redakcija tu pesmu doterivala. Videti poglavlje: „O saradnji Crnjanskog u listu Golub i o njegovoj pesmi ’Sudba’”, str. 7–24.

Milivoj Nenin

 

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *