U traženju prve rečenice, ili Uvod u Crnjanskog (1)

 ^{Piše: prof. dr Milivoj Nenin}

Miloš Crnjanski u uniformi

Miloš Crnjanski kao ličnost, nije to nikakvo otkriće, smetao je sopstvenom delu. Zapravo, čas njegove smrti označava početak njegovog uspona, pokazao je to Milo Lompar u uvodu Knjige o Crnjanskom.[1]

Opisao je Lompar trenutak kada je Crnjanski – na stogodišnjicu svoga rođenja – zauzeo mesto najistaknutijeg srpskog pisca. (Ispričao nam je Lompar priču o jednoj nestaloj polurečenici – koja je iščezla na putu od govora u Politici do objavljivanja u Letopisu Matice srpske.) Crnjanski kao osvajač, koji ima svest o sopstvenoj vrednosti (samosvest da je najveći!), stiže na vrh. (Lompar će pomenuti počasno mesto.) Naravno, taj uspon ka vrhu bi podrazumevao praćenje recepcije njegovog dela od prvih kritičkih tekstova sa izrazito negativnim sudom do zbornika koji su bili posvećeni njegovom delu.[2]

Ali, ovde najpre tražimo uvodnu rečenicu o piscu koji se dosledno, čitavog života, borio protiv literature – literaturom. (Paradoks koji je toliko očigledan da se i ne vidi.) Svetlana Velmar Janković će to videti kao „autentičan dodir sa postojanjem”, kao „nekakav skok u trajanje”.[3]

Da li tu uvodnu rečenicu potražiti kod onih koji su ga i prihvatili, ali i živog sahranili? Delimično ću parafrazirati Marka Ristića tako što ću ono što je pisao o Seobama 1929. godine,[4] ostaviti ispred čitavog dela Miloša Crnjanskog. Dakle, nesumnjiva, apsolutna i tajanstvena prisutnost poezije izbija iz celokupnog dela Crnjanskog. I tu bi se sada priča o poeziji u delu Crnjanskog granala na dve strane: na shvatanje poezije, iz ugla Marka Ristića, kao jedinog stvarnog govora čoveka (a poeziju je nalazio i u prozi, i u svakodnevnom životu, izvan pesništva) i na ono kako je Crnjanski razlikovao poeziju od proze. (Da tekst ne bi bio proza mora da ima, kaže Crnjanski, „ma kao paučinu tanku, mrežu veza i ekstaze”.)[5] A upravo veze (sumatraizam kao osećanje sveopšte povezanosti) i ekstaza obeležavaju delo Crnjanskog.

No, nije to rečenica kojom može da počne priča o najistaknutijem srpskom piscu – ne samo XX veka.

Opisala je Ivanka Udovički[6] susret Miloša Crnjanskog sa romanom Novembar Gistava Flobera; zapravo citirala je Crnjanskog: „Nikada se u XIX veku nije ovako osetilo da je gola duša ono što je najdragocenije u književnosti”.[7] Tu rečenicu kojoj prethodi opis teških pešačenja, tamnovanja, poniženja, gladi, dugih strašnih kiša i blata, najpre blata,[8] zabeležio je Crnjanski posle Prvog svetskog rata, 1920. godine. Isto to, ali na drugoj strani sveta zabeležio je Svetislav Stefanović, onaj koji je među prvima najdublje i razumeo i osećao Crnjanskog. Govoreći o nastanku svoje knjige Pogledi i pokušaji Stefanović je zabeležio: „Mnoge od ovih misli i sugestija postale su u doba najtežih bolova tela i duše. Neke od najvažnijih postale su, neposredno, u doba kada se, u danu, telo davilo u blatu, a u veče se duša širila do nebesa i osluškivala nemu harmoniju beskrajnosti; u dane kada su izgubljeni bili i zemlja i kuća i sve što se imalo, i kada se, kao jedino blago, pronašla samo sopstvena usamljena duša…” [9](Progovorio je Stefanović i o generaciji koja je krenula u rat u ime nacije – a otkrila je čoveka!)

To je ono „blago” koje je Crnjanski tražio u literaturi ili, preciznije – literaturom. Da li je to ona nit paučine koja se penje u nebo, a koju je naslutila Gorana Raičević dok je pisala o esejima Miloša Crnjanskog.[10]

Tačno je da je rat ubrzao neka sazrevanja, neka pak usporio… Tačno je da je rat oblikovao Crnjanskog kao pisca. Ali, u isto vreme pišem i potirem ono što sam napisao: ne može se sve ratom tumačiti. Isti taj rat na drugoj strani stiže i Andrića…[11] Progovorio je o tome Mihajlo Pantić više uzgred, u zagradi, ali precizno. „Izraziti se značilo je isto što i očistiti se od istorije, doživeti duhovnu katarzu”.[12] I dok kod Andrića posle Prvog svetskog rata dela postaju žanrovski stabilna, kod Crnjanskog kao da je rat sve zaljuljao – kao da imamo pisanje na ivici žanra…

Teško je doći do onog što je specifično njegovo. Otvaram nasumice putopise iz Italije i tražim sve one boje koje samo na jednoj stranici pominje Crnjanski.[13] Umbrijski mrko, sivo i pepeljasto, plavo, belo, ljubičasto i mrko kao bronza, žuto, ljubičastoružičasto, crvena i višnjeva boja, karmin – i da ne nabrajam više (a nisam ispratio ni čitavu stranicu) – uz insistiranje Crnjanskog na mutnosti boja. Ali, šta daje ta mešavina boja? Daje izmaglicu, sfumato, ono što zapravo drži sliku.

Pišući o romanu Seobe Velimir Živojinović Massuka uočava: „Nema ovaj roman nigde oštar potez u crtanju, nigde tanku liniju u potezu, nigde bistru oštrinu kontura”.[14] Dakle, slike koje gledamo kao da gledamo u polutami, ili još preciznije, sfumato Crnjanskog kao da ne miruje – kao da se ponekad nalazi ispred slike.

Crnjanski slika širokim potezima, mutnim, razlivenim bojama, jer on traži atmosferu. (Atmosfera je glavni junak u Seobama, na primer.) Jeste Crnjanski prvi uveo vazduh u srpsku književnost i tu melanholičnu prozračnost,[15] no, negde je vazduh kod njega i težak (vidim da sam na jednom mestu pribeležio: debeli vazduh).

Ali, ne samo što imamo mutne slike, već imamo i nešto što je lelujanje te slike. Napisaće Ana Gvozdenović lep tekst o pokretnim pesničkim slikama u putopisima Miloša Crnjanskog.[16] No, te pokretne slike, da zaoštrimo, nisu pokretne samo napred-nazad, levo-desno, već imamo nešto što je vrtoglavica. Sve je zaljuljano, ukršteno, isprepleteno – opija. Niko od srpskih pisaca nije toliko sugestivan – potrebno je samo prepustiti mu se. Naravno, pokazala je to Ana Gvozdenović, teško je pisati o Crnjanskom a zadržati se samo na jednom žanru, konkretno na putopisima. I sada se ponovo vraćamo na tu žanrovsku nestabilnost o kojoj je ubedljivo pisao Mihajlo Pantić.[17]

Prirodno je da govorimo o nestabilnosti žanra kod pisca koji je pokidao (gotovo pred našim očima) uzročno-posledični niz.[18] Ali, posle analiza Mihajla Pantića nameće se i pitanje i iz kog (ili od kog) dela tumačiti Crnjanskog. Gde je centar radijacije? (Jer, ako neko u srpskoj književnosti zrači, onda je to Crnjanski.) Mihajlo Pantić centar zračenja vidi u Komentarima  uz Liriku Itake. Na trenutak mi se učini da bi to mogla biti Lirika Itake – tu je sav Crnjanski. (Onaj između okamenjenog i bestežinskog stanja.)

Međutim, odmah posle toga mi se učini da je centar zračenja u Dnevniku o Čarnojeviću. Možda je ipak najpreciznije reći da je svako pojedinačno delo (izuzimam, prirodno, prve literarne pokušaje za koje ne možemo biti sigurni koliko su u potpunosti njegovi)[19] „radioaktivno”, i čini jezgro, da tako, pomalo nespretno kažemo, te radioaktivnosti.