Uvek me ponese komad koji radim

prof Miodrag Tabački

Miodrag Tabački, foto Đorđe Tomić

Njegovo ime sinonim je za pozorište i scensku umetnost, a njegove scenografije pamte se ponekad duže i od predstava za koje su stvorene. Miodrag Tabački, scenograf, kostimograf, arhitekta, profesor na Fakultetu dramskih umetnosti, gostujući profesor nekoliko univerziteta u svetu, četiri decenije pretvara iluzije i snove u stvarnost, a stvarnost u raskošni svet teatra. Njegovo delo broji više od 300 scenografija i preko sto kostimografija. Dobitnik je nekoliko Sterijinih nagrada, priznanja za životno delo, međunarodnih nagrada, član je Komisije za scenografiju OISTAT-a (Svetskog udruženja scenografa i kostimografa). Ovih dana, na izložbi u Galeriji SANU, povodom 40 godina rada, prikazao je skice i fotografije jednog dela svog stvaralačkog opusa. Izuzetna izložba u Galeriji SANU koju će publika imati priliku da poseti do kraja aprila 2013. godine, bila je povod i ovog razgovora sa Miodragom Tabačkim.

Šta je teže organizovati – ovakvu izložbu i sve postaviti na mesto, ili uraditi scenografiju za jednu predstavu?

skica M. Gorki, Na letovanju, JDP

M. Gorki, Na letovanju, JDP, Beograd, 1990, skica

Izložba scenografskih i kostimografskih radova i kreiranje i realizacija vizuelne komponente pozorišne predstave su dve veoma različite kategorije. Projektovanje i realizacija vizuelne komponentu jedne predstave je moje opredeljenje i zanimanje. Za to sam se spremao, sticao iskustvo i to je moja stalna profesionalna aktivnost i velika ljubav. Izdvojiti iz konteksta pozorisne predstave elemente dekora i kostima i samostalno ih izložiti nije lak posao, pogotovo ne za mene koji se trudim da se moja rešenja vežu za tekst komada, njegovu osnovnu ideju i budu rešenja samo za tu i baš takvu predstavu. A kako su komadi koje radim različiti po temama, rešenjima, žanrovima, stilovima, nije lako u jednom izložbenom prostoru prikazati više eksponata koji bi trebalo da jedni sa drugima ipak deluju harmonicno.

Figarova ženidba i razvod

Figarova ženidba i razvod, Narodno pozorište, Beograd, 2008

Od mnogih teatarskih, a i vizuelno relevantnih rešenja sam odustao jer se nisu uklapala u celinu izložbe. Iznad svega sam se trudio da poštujem prostor Galerije koja je predviđena za klasična, plošna galerijska izlaganja. Za neke od mojih radova, koje na primer karakteriše pokret i koji bi se mogli prikazati video projekcijom, po mom mišljenju je potrebna drugačija vrsta izložbenog prostora. Takođe sam odustajao od eksponata koji su iako teatarski relevantni dokumentovani slabijim snimcima. Srećna okolnost je bila činjenica da sam imao brojne radove, te da sam mogao da pravim izbor. To nije bilo lako jer sam u više slučajeva morao da odustanem od značajnih predstava sa relevantnim rešenjima dekora i kostima za koje sam intimno snažno vezan, a radi opšteg utiska izložbe. Ne znam da li je teže uraditi izložbu ili scenografiju, priznajem. Draže mi je da uradim scenografiju, to svakako.

Automonografija Miodrag Tabački

Automonografija – Miodrag Tabački, Knjaževsko-srpski teatar, Kragujevac 2011, portret Ivan Karlavaris

Iako je izložba u Galeriji SANU obeležila 40 godina Vašeg rada, niste od onih koji se mnogo osvrću na ono što je prošlo. Idete napred, osvajate nove izazove. Kako ipak izgleda osvrnuti se ponekad, rekapitulirati neke periode? Da li ovakve izložbe, u stvari, dovedu do jednog novog sagledavanja sopstvenog dela i onoga što se moglo ili se u nekoj meri uspelo?

 Da. To je moje iskustvo. Jednako je značajno sagledati svoje delo kroz retrospektivnu izložbu, kao i rekapitulirati i sagledati svoj radni opus ličnim analiziranjem i pisanjem. Samostalne izložbe sam organizovao na po deset godina, a u poslednjih deset godina sagledavao sam svoj rad kroz analiziranje i pisanje u dva navrata (Monografija Miodrag TabačkiGordana Popović-Vasić i Irina Subotić, Clio, Beograd, 2004. i Automonografija – Miodrag TabačkiKnjaževsko-srpski teatar, Kragujevac, 2011.) Značajno je sagledati ono što je bilo, videti gde ste sada i znati kuda idete.

Posle nekoliko stotina predstava i kod nas i u svetu, da li, ipak, možete da izdvojite neke koje su posebno značile? 

Intimno su mi svi moji radovi podjednako dragi i stojim čvrsto i dan danas iza svojih radova starih i po četrdeset godina, a volim ih isto kao i kad su nastajali. Pa ipak, najdraže su mi one predstave koje su u celosti imale veliki uspeh, gledanost, nagrade i priznanja, kao i one koje su imale dug vek.

 Jedini ste umetnik sa ovog prostora koji je predstavljen u “Istoriji scenografije i pozorišne tehnologije Evrope i SAD” i to u poglavlju koje se zove “U iščekivanju XXI veka”. Šta očekujete da će dvadeset prvi  vek doneti scenskoj umetnosti?

 Dvadeset prvi vek donosi novu, savršenu tehnologiju, ali samo tamo gde stigne. Mi ćemo tu svakako kasniti, a kad se steknu svi uslovi, moraćemo da se prilagodimo i korigujemo. Mislim da ce pozorište biti cirkus, luda zabava, bez velikih reči i misli, ali provod koji se pamti.

Mnogo ste angažovani i u zemlji, ali i širom sveta. A da li postoje neki nedosanjani snovi, neka pozorišta, gradovi u kojima do sada niste imali priliku da radite, a voleli biste da se oprobate?

Na Drini ćuprija, Diseldorf

Ivo Andrić, Na Drini ćuprija, Diseldorfsko pozorište, Diseldorf, 2010, foto Sebastian Hoppe

Naravno da postoje. Meni nikada nije dosta!

Želja mi je bila da radim dramsku predstavu u nekom dobrom nemačkom pozorištu i ona mi se ostvarila – kao scenograf i kostimograf gostovao sa u Diseldorf Schauspilhaus u Diseldorfu u predstavi Na Drini ćuprija, po romanu Ive Andrića. Sad mi još ostaje kao neispunjena zelja neki baletski dekor i kostim za Sadlers Wells, na primer, pa operski dekor za recimo, festival u Veroni. U pariskoj Operi bih bar nešto kao publika pogledao. Nisam skroman, priznajem.

Da se vratimo na izložbu u Galeriji SANU. Prikazali ste deo svog dosadašnjeg opusa. Da li je bilo teško odlučiti se šta da se prikaže? Šta je bilo presudno za odabrana dela?

Najvise me je inspirisala i usmerila sama galerija SANU. To je divan prostor koji sam se trudio da poštujem i ne povredim pogrešno izbranim eksponatom, koji, ma kako teatarski i umetnički relevantan, ne pripada toj vrsti prostora. Odustajao sam od svakog snimka, čak i veoma znacajnih resenja, ukoliko me tehnološki i likovno nisu zadovoljavali. Trudio sam se da odaberem značajna i već ranije priznata i prikazivana ostvaranja, ali sam vodio računa da i u samoj prezentaciji budu estetski, likovno i galerijski prihvatljiva. Više rešenja u kojima je prisutna estetika ruznog vratio sam u svoj atelje, smatrajući da u kontekstu cele izložbe deluju kao materijalna greška. Različita rešenja, različitih stilova i žanrova nije lako prikazati na jednom mestu. Moja želja je bila da svoj rad prikažem kroz skice, crteze i slike idejnih rešenja, ali i kroz fotografije njihovih realizacija. To su raznorodne stvari, različiti rukopisi i to zahteva precizno planiranje i projektovanje izložbe.

Tabacki, Lakme, Maribor 2006

L. Delib, Lakme, Slovensko narodno gledališče, Maribor, 2006, skice dekora

Kada ostanemo začuđeni zbog činjenice koliko ste uradili, ostaje samo da pitamo kako i kada. Stiče se utisak da morate biti jako dobro organizovani da sve stignete? Imate li neki sistem kako pristupate novom poslu, imate li uvek iste navike kada je rad u pitanju ili dopuštate da Vas ponese trenutak? 

Uveki me ponese komad koji radim. Tekst, muzika, reditelj, neko od glumaca, koreograf … Pronađe me uvek nešto i ja sa velikim entuzijazmom krenem da analiziram, maštam, skiciram… Ne bih rekao da me ponese trenutak. Nemam utisak da se ikada zaustavljam. Mislim da me nešto pokreće, u kontinuitetu, stalno. I kada ne pripremam predstavu, ja se bavim pozorištem. Kroz rad sa studentima, pratim pozorišni život, posećujem izložbe…

MiodragTabacki

MiodragTabacki, dodela nagrade Joakim Vujić

 I za kraj, mnogo se priča o raznim klanovima i u pozorištu i u drugim segmentima kulture. Ipak, Vi ste nekako uvek ostali svoji, čini se da odličnu saradnju ostvarite sa svima, svojim radom izborili ste tu slobodu da ne morate nikome pripadati. Da li je bilo teško izdržati u ovoj našoj maloj bari punoj krokodila?

Nije bilo teško. Ja nisam osetio nikakve klanove. Lično, nisam se okumio ni sa upravnikom, ni sa rediteljem, ni sa glumcem… A eto, radim vec četrdeset godina.

O izložbi u Galeriji SANU pročitajte ovde

Suzana Spasić

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *