Željka Bašić-Savić: Govori kako misliš

foto michaelaw

foto michaelaw via sxc.hu

Probudila se sa brzim i reskim sećanjem na noćašnju odluku. Malo se postidela same sebe i svojih nezrelih misli ali nije se dala. Od danas će se boriti za svaku reč i svaki odgovor. Krenula je na posao. Na stepeništu je srela ženu sa trećeg sprata koja joj je u prolazu nonšalantno, i ne pogledavši je, dobacila:

“ Kako ste?”
“ A, eto ide, ide!”
Nema veze, mora polako, a i šta da kaže na te uobičajene jutarnje poštapalice. U autobusu je čovek koji je sedeo pored nje upotrebio ratnu artiljeriju gađajući sve odreda. Političare i njihovu nesposobnost, građane i njihov nemoral, penzionere i njihovu nepristojnu volju za životom, majke i njihovu nesavesnu želju za viškom dece, vreme koje dolazi u nevreme……. Između salvi nemuštih optužbi i neobuzdanog besa, uspela je da proturi poneko:
„Jeste”,
„Tako je“,
„Ma, da“,
„I to što kažete“,
„U pravu ste”.
A posle psovki koje su označile kulminaciju besa „nezadovoljnog sugrađanina“, počela je neštedimice da rabi osmehe snebivanja.
Na poslu je ušavši u kancelariju pokušala da se sabere i vrati na „ajmo ispočetka“. U to je uznevereno upala njena koleginica i kao furija nastavila juče prekinuto obrušavanje na „onu sekretaricu generalnog, kojoj iz usta orah uzela ne bi….“ U početku je uspevala da se odupre i da ne dozvoli da joj grč besmislenog cerekanja preleti preko lica, ali je zato čula svoj glas koji brzo izgovara:
„E, dakle, stvarno“,
„Možeš misliti”,
“Neverovatno”,
„Ne mogu da verujem”,
“Mislim, to je zaista previše“.
Kada je kolegicino lice dostiglo purpur čira pred pucanje a ona počela da preti nasilničkim gašenjem života omražene sekretarice, pokušala je da se koncentriše i odgovori bilo šta smisleno. Uzalud. Nakon što je raspomamljena žena napokon napustila njen vidokrug, ostala je da stoji, bez misli i mogućnosti da se pokrene, sa vihorom nerazumljivih prohujavanja u glavi. Potom je usledio sastanak na kome je ionako niko ništa nije pitao i na kome nije ni bilo poželjno nešto da kaže.

Na povratku kući, u prodavnici je lakonski, na pozdrav prodavačice odvalila:

“Pa eto, trudimo se”.
Da li je moguće? Kad je stigla kući besna, jadna i nemoćna izvikala se na starijeg sina rekavši mu razne stvari koje, gle čuda, uopšte nije mislila.
Uveče, pred spavanje je protiv svoje volje pokušala da sumira šta je u toku dana uspela da izgovori a da to zaista bude odraz njenog stava, razmišljanja ili barem trenutnog raspoloženja….. Hrabro je odlučila da će od sutra reagovati i odgovarati samo “iz svoje glave.”
Željka Bašić-Savić

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *