EKSKLUZIVNO IZ VERONE (3): Veče Velikog maga Dominga

Arena, Verona, pred nastup Plasida Dominga, foto M. Pajević

EKSKLUZIVNO ZA AAM

Iz Verone, sa Festivala opere (treći deo) – MILAN PAJEVIĆ

Mislim da sam negde pročitao da se više od 25% kulturne svetske baštine nalazi u Italiji.

A onda nedavno Đorđe Kadijević (naravno njega ne treba posebno predstavljati) izjavi za novine (nećemo ih navoditi, ali nisu tabloidne, svakako): „Kad bi ljudskom rodu oduzeli ono što mu je u kulturi i umetnosti darovala Italija, to više ne bi bio ljudski rod“.

Toliko o Italiji.

O Veroni se može pričati danima i nije slučajno vidoviti Viljem (nije Tel nego Šekspir), svoju najbenigniju ljubavnu tragediju smestio baš u milje ovoga grada. Istorija se sa njim sporečkala, ali se grad nije dao, čak su i čuvenu verandu ili balkon sazidali naknadno da bi sve izgledalo autentičnije.

Veče posvećeno velikom magu, Plasidu Domingu, Verona 2017, foto: M. Pajević

U vreme savremenih komunikacija, interneta i pretraživača, sve je napisano, pa ko želi da se upušta u detalje može da „gugluje“ do mile volje. Pod uslovom da ima obezbeđena četriri uslova: prvo – uređaj na kome može da se „kači“ na internet,  drugo – slobodno vreme,  kao treće  i najvažnije – da mu partner, životni ili bračni drug ne zvoca, gunđa ili prebacuje što gubi vreme, umesto da se bavi pametijim stvarima.

Ono što na internetu nećete naći je zvuk koji ispod mostova pravi reka Adiđe i niko vam neće reći kakve su boje krovovi Verone gledani sa brda San Pietro. Odmah ću da vam kažem, da je huk, koji je vrsta zvuka dakako, veoma jak i u vremenu julskog vodostoja, a boja krovova Verone je uglavnom platinasta bordo. Doduše, zavisi u kom delu dana gledate, jer ih sunce boji dodatno u raznim delovima, jedna je ujutro i naravno, sasvim druga u predvečerje…

Gala večeri u Areni počinju u 22 sata. Prva pomisao je bila da je to zbog večernjih toaleta, pa sam i ja obukao belu košulju. I stvarno, nikada nije bilo više dama u raznim dobima odevenih u svečane haljine, niti muškaraca sa leptir mašnama. Prosto mi bilo krivo, što nisam poneo jednu od svojih, ali morao bih da obučem sako, za kim nije, na toliku vrućinu, pa čak ni u to vreme, bilo neophodnosti.

Plasido Domingo, Veliki mag! – Arena, Verona, Festival opere, 2017. foto: M. Pajević

Plasido Domingo je  poštovan na svim geografskim, ne samo muzičkim meridijanima, pogotovo posle svetskog prvenstva u fudbalu, u Italiji, 1990. god. kada se sa Hoseom Karerasom i legendarnim Lučanom Pavarotijem pojavio na zatvaranju, u spektakulatnom nastupu „Tri tenora“ koji je kasnije postao brend sam za sebe. U Areni je Domingo nastupao i kao dirigent (kao i u Beogradu jednom prilikom) ali  ono što je značajno: 2013. god. bio je počasni umetnički direktor festivala, a od 1969. god. je mnogo puta nastupao na operskim festivalima u Areni. Ovogodišnji Gala koncert organizatori su posvetili njemu, a on je izabrao da to bude nastup sa posebnim osvrtom na specifični muzički žanr zarzuela. U intervjuu koji je ovom priliko napravljen sa njim, objasnio je da su mu roditelji koji su bili zarzuela pevači prvo u Španiji, a potom i u Meksiku u koji su emigrirali kada je Placidu bilo osam godina, usadili ljubav prema ovom muzičkom žanru i on svoj gala koncert posvećuje njima.

Scena se, posle Nabuka i Aide učinila dosta skromnom, sa predstavom jednog malog trga ili pjace, na kojoj će se, u trajanju dužem od tri časa (i jednom pauzom od 20 minuta) smenjivati razne zarzuela pesme, pomešane sa folkolrnim i igračkim numerama.

Veče zarzuele, Plasido Domingo u Areni, Verona 2017, foto: M. Pajević

Arena je prvo zanemela kada su se pogasila sva svetla, a onda su reflektori na južnoj tribini osvetlili priliku u crnom sa belom glavom… i…glasom koji je prolomio arenu…i bukvalno.

Nema mnogo prilika kada nešto može da me naježi i toliko protrese kao glas velikih majstora kao što je Domingo. Ali, ovde je Arena učinila svoje, ljudi su se podigli na noge i najjačim aplauzom koji sam čuo u životu pozdravili velikog maga operskih arija. Uvek se pričalo, ko je veći, Pavaroti ili Domingo. A svako od njih imao je specifičnu boju glasa i nastup, jer je Pavaroti bio velikan scene, a Domingo aristokrata u držanju i nastupu. Makar je to moj utisak.

Pored velikana, nastupali su, što samostalno, što zajedno s njim, sopran Ana Maria Martinez i tenor Arturo Chacon-Cruz. Romanse, duete, tercete zarzuele pevali su takođe kvalitetni pevači raspevanih glasova. Ali svaki nastup velikana je bio propraćen urnebesnim aplauzima i uzvicima što na španskom, što na italijanskom jeziku. I meni je došlo ne jednom da se proderem, ali me pogled moje dragane sasecao u samoj najavi:

– Nemoj da ti pada na pamet! Slušaj i uživaj!

Bila su tri izlaska na bis…i…na kraju, kao što i priliči, ali ipak neočekivano, pravi vatromet, kao na finalu lige šampiona. Ali sve je bilo na mestu. Jer je to i bilo veče šampiona! Šampiona svetskih operskih scena i posebno veronske Arene, na njenom jubileju. Veče velikog maga, PLASIDA DOMINGA! 

Bilo je jutro u najavi kada smo stigli u hotel. Naručio sam špansko vino i nazdravio. Verdiju, ljubavi, šampionu, i … svojoj ženi.

Ostalo je toliko vremena da se spakujemo, a da se zaspi baš nije išlo. U ušima je odzvanjao njegov glas i pred očima su iskrile zvezdice vatrometa…

A onda smo, pa skoro iz Arene, krenuli na aerodrom, pa u Arilje, na ARLEMM.

Milan Pajević  

Ako ste propustili prvi i drugi deo repotaže iz Verone, čitajte ovde:

Viva Verdi – Zauvek!

Zauvek ljubav!