Movements: White

^{Piše: Miodrag Danilović}

U četrvtak 11. aprila u 19 časova u Modernoj galeriji Lazarevac otvaranje izložbe fotografija performansa i video rad „Movements: White“, autora Sanje Latinović i Ranka Đankovića.

Performans Movements:White prvi put je izveden u Galeriji ’73 u Beogradu, zamišljen je kao formalni i medijski eksperiment dvoje umetnika zainteresovanih za otvaranje pitanja zajedničkog ili kolektivnog rada u umetnosti.

Movements: White, Sanja Latinović i Ranko Đanković

„Movements: White” prvi je u nizu od ukupno pet performansa ambiciozno zamišljene serije, i istovremeno prva reč izgovorena u stvaralačkom dijalogu Sanje Latinović i Ranka Đankovića. Karakteristike tog dijaloga, do sada primećene i konstatovane, sastoje se u pomeranju naglaska sa realizacije plastičnih masa u prostoru na sam proces realizacije, radu sa materijom koja umesto sredstva reprezentacije ima ulogu sredstva transformacije, „goriva” čije „sagorevanje” u procesu izvođenja omogućava promenu svesti recipijenta, i korišćenju fizičkih i estetskih potencijala umetnikovog tela. Ono što pak, sadržinski i suštinski određuje njihovu zajedničku produkciju i što neretko biva tematizovano u njihovom radu, Ranko Đanković je u jednom neformalnom razgovoru sumirao na sledeći način: „Prednosti rada u koprodukciji su uzajamno dopunjavanje, kompromisi, obuzdavanje loše strane ega, šira lepeza. Ako nam je svima umetnost najvažnija onda je logično da se udružujemo i pravimo umetnost zajedno.”

Movements: White, Sanja Latinović i Ranko Đanković

U performansu o kome je reč svedoci smo čudnovatog zbivanja: prenosa izvesne količine vajarskog peska sa kraja na kraj zidnog platna radom sedmoro učesnika, od kojih na zidnoj površini vidimo samo njihove udove. Smeđa, isprekidana peščana nit proteže se vođena sinhronizovanim pokretima ruku na belom fonu zida, sipka materija klizi između prstiju, osipa se i krnji, i na koncu njena prenesena količina samo je deo njene inicijalne količine. Materija, pokret, komunikacija i transmisija četiri su elementa na kojima se opisani narativ zasniva, a fizikalnost, repetitivnost i svedenost u pogledu likovnosti su estetski kvaliteti izvođenja. Ono što nas, pak, u pogledu na ovaj proces intrigira, je ono zagonetno što  izmiče, a što je tokom zahtevnog izvođenja sve vreme prisutno u neprekinutom kretanju na kome je izvođenje zasnovano.

Movements: White, Sanja Latinović i Ranko Đanković

Materija, čija smo fizička i estetska opisali, gorivo je ove „kinetičke” instalacije, hrana koju ona obrađuje i iscrpljuje. Sa te strane sagledan, ovaj proces deluje kao alegorija fizioloških procesa na kojima se zasniva život. Ako pak stajalište pomerimo na drugi kolosek, ka problemu komunikacije koji u suštinskom smislu određuje život u našoj epohi, prenos materije možemo uporediti sa prenosom informacije, a rad izvođača sa kanalom kojim informacija putuje od odašiljača do prijemnika. Nestabilnost kanala, u kome dolazi do gubljenja signala i šumova, i krhkost informacije utiču na to da ona na putu do prijemnika gubi na kvantitetu, ali u kvalitetu, u onome što je njena suština, ona ostaje neizmenjena. To u krajnjem daje smisao čitavom aktu i opravdava samu komunikaciju: iako preneta informacija u okrnjenom obliku nosi simbolički potencijal pretrpljene promene, ona je u pogledu svoje materijalnosti isti onaj pesak koji sve vreme teče od ruke do ruke i sipi kroz prste.

Movements: White, Sanja Latinović i Ranko Đanković

Krećući se linijom iznetog zaključka moglo bi se reći da je ono što daje smisao našem bivstvovanju komuniciranje i trajanje, osećaj pripadanja jednoj krupnijoj slici u kojoj je imperativ dodir sa drugim i upućenost na drugoga. Ali, ono što baca senku na ovaj ideal u datom procesu, je činjenica da se oni koji primaju i predaju informaciju međusobno ne vide: dok neprestano dosipaju i zahvataju u tok informacije oni ostaju udaljeni jedni od drugih zaslepljujućom belinom zidnog platna. Na toj osetljivoj granici između bliskosti i otuđenosti, između topline dodira i odsutnosti u kontaktu, između želje da se deluje u interesu zajednice i nesvesnog dosipanja i zahvatanja, pesak sipi po belom fonu zida i mi postajemo svesni toka u koji smo svakodnevno upleteni bivajući i na svetloj i na tamnoj strani spektra.

Miodrag Danilović  

blog autora  Čitaš me!