Mirjana Kovačević: Raskrsnica sećanja

Vermer, Pogled na Delft, 1660, Hag

Ako ikad dođeš u moj grad

Da, divna pesma …Samo ono o čemu bih vam ja govorio tiče se jednog grada u koji još niko nije došao. Nije iz njega mogao ni otići naravno taj jedini stanovnik grada koji zapravo beše sam grad. Za njega me vezuju mnoge divne misli kojima sebi ulepšavam svakodnevicu i trenutke kada u Balzakovim ili Tolstojevim romanima pronalazim one čudnovate žene kojima su spletke ili promenile sopstvenu sudbinu ili opet unesrećile nekog drugog. Da, taj grad o kome često razmišljam dok prolaze zimski dani pojedeni izmaglicom i kapima hladne kiše privlači me svojim nepostojanjem u mom Životu koji živim sav omamljen mirisima iz kuća i zidova tog grada u koji još niko nije stigao. Nije mogao doputovati vozom niti kolima, konji su odavno otišli svojim nebeskim njivama i eto ostao mi je trenutak kada taj grad budi u meni onu poznatu čežnju za nestvarnim za prvim zanosima mladosti prvim danima u školskoj klupi dok sam još učio nešto i nešto malo zapisivao. Beleške koje sam sačuvao su o tom gradu u kojem nema ljudi ali san koji evo već šestu deceniju sanjam unosi neki nespokoj ne samo u moj redosled svakodnevnih obaveza već i u sam grad o kome sam vam pisao ne rekavši vam ni gde počinje niti gde se završava o čemu samo San može svedočiti.

Sunce se pokrilo zracima po licu ne bi li me probudilo i osvestilo ne bi li zaboravio na grad u kom sam se prvi put zaljubio . Grad u kome sam shvatio da gde god da odem i šta god budem radio on će stajati tu usred mene u srcu koje ječi kao trn u jednoj bajci o princu i princezi. Da, divna pesma…

Božijaci

 Stajao je u masnom kaputu, utočištu moljaca i sušio bradu na vetru. Rukavi kaputa, isflekani starim flekama od jogurta koji je zaboravio i da je pio. Ko zna ko mu ga je stavio pored torbuljaka. Često su prolaznici samo odmahivali glavom na njegove reči. Da li su to bili krici poziva u pomoć.

On je bio signal za večnost. Stajao je miran i tih pored javnog klozeta u koji je često silazio. U blizini se nalazila raskrsnica . Okruživali su ga pešački prelazi, ali on nije bio pešak. Ko je bio taj čovek čupave sede kose koji muca usred hladne zime.

Vermer, Usnula devojka, 1656. Muzej Metropoliten, Njujork

Kuća bb

Zabole me uvce. Rekoh – Da! Kroz slušalicu su se čuli najrazličitiji zvuci nalik bušilici za beton, a zatim zubarskoj zujalici. Trebalo je, znam, uzeti školjku pa prisloniti na uho da slušam talase da maštam o moru. Ne! Želim videti Golijske oči. Duboko zaroniti u njih i dočekati jutro. Pozno jutro za pozdravljanje. To! Doručak je spreman – viknu mužić. Čorba opet?

Mirjana Kovačević